Учитељ

870 ГРАЂАНСКО ВАСПИТАЊЕ

грађанин туђинац у својој рођеној земљи. Он вели, да историја и географија треба тако да васпитају децу, ла воле своју отаџбину, као своју породипу, како би свагда били готови, да опште интересе земаљске истакну над своје личне, сићушне рачуне.

У низу историског излагања треба напоменути што о пријатељима и непријатељима наше отаџбине. Где је у питању опстанак њезин, ту хришћанска љубав чаки према непријатељу, мора мало да заћути. И ако политички разлози не могу вазда бити претежнији од хришћанског морала, то опет васпитање мора стварати такву моралну основу, на којој ће се засновати здраво грађанско васпитање. Не треба ићи до шовинизма, као што раде Бугари. Не велим да треба пред децом и са децом проклињати, рецимо Бугаре, као што они нас проклињу, но треба напоменути, како се наши и њихови интереси косе, и како с пуним правом треба бранити те интересе. Мржњу не треба распаљивати, али ни осећај правичности не сме се затупљивати. Дужности, које као синови наше лепе а слободне земље имамо према угњетенима, ваља чешће и јаче истицати. Вршећи их као Срби, ми ћемо у исто време вршити само своје грађанске дужности.

Пријатељ истине, не може бити противник правичности. Истина и правичност су две блиске сроднице. Оне се прелевају неприметно једна у другу. Правичан треба бити и према себи, и према пријатељу, и према противнику. Да би се осећање правичности јавило у својој потпуности, школа мора ослободити ученика од многих предрасула, којима је колевка породица, друштво, црква и т. д. Правичности ће бити онде, где нема себичности личне ни народносне. Навикнути децу, да сваком своје признаду, а да знају шта је и њихово, значи научити их да поштују туђа права, али да се истрајно боре и за своја. Нама Србима, овако схва-