Учитељ

894 КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД

што је опште многобројним фактима, чине да одмах појмимо нов факт из исте групе — није потребан поновни рад ума И кад се има опште гледиште на извесну гомилу појава, а то је апстрактна идеја, онда је појединости, као последице општег гледишта, лако разумети. Треба само појмити општа начела, па је лако с детаљима. А то је велика уштеда у интелектуалном раду.

Много се говорило и говори како настава треба да је очигледна, како на дечји ум треба утицати кроз чула. Али ваља имати на уму, да се тиме само прикупља материјал, који повољно утиче на интелектуални развитак тек онда кад ум стане да сређује и групише прикупљена факта. Тек онда, кад се извесни сродни предмети сређују у извесне гомиле (а то је већ почетак апстракције), почиње радња ума и вежбање мишљења. А за такав умни рад деца су већ способна око 10—12 године. И с тога, поред очигледне наставе и описивања појединих факата, никако не треба заборавити ни на апстрактно мишљење, које није деци тако мрско, кло што по неки престављају. Малбранш вели да је „веома важно вежбати се у размишљању о најразноврснијим предметима, да би се задобила способност лаког и брзог појимања. Добро је ради тога јошу младости изоштрити ум у распознавању истине, јер док тело расте и мождана су влакна способна за свемогуће измене, а доцније огрубе и нису више гипка као пре.“ Разуме се да би при васпитању и то шкодљиво било, кад би се пре времена почело с апстрактним мишљењем. Можда је највећа васпитачка вештина у томе, да се за сваког ученика и за сваки наставни предмет одреди тренутак кад је најподесније да се од очигледног, конкретног пређе апстрактноме. Прелаз тај треба да је поступан, а апстракција увек да се заснива на стварним фактима. Поред тога до апстрактне идеје треба ученик да дође саморадњом умном, пошто се само тако развија и усавршује интелект. Као што вели !Попенхауер, „потребно је да смо увек у стању вратити се од виших апстракција, кроз ниже посредујуће, осећајима чулним. Како то не можемо да учинимо, онда значи да су нам у глави само празне речи.“

Другим речима, увек треба почињати стварним фактима, и. од нижих ићи вишим апстракцијама Или боље: треба само упутити ученика да он, самосталним мишљењем, дође до апстрактних поставака. Али више пута нема се времена, да се сви ти посредни путови пређу. Тада може бити употребљена аналогија, поређење апстрактног са нечим сличним конкретним. Спенсер наводи овај пример: „Изгледа нам да је у прошлости било мно-