Учитељ

рода ви вв в Ољ Е 859

Ну хипотеза ова не само да је без смисла, но и не одговара нимало објективном посматрању. Оно описивање с почетка неправилних и безвољних покрета који испрва бивају случајно опажени, затим посматрани и најзад хотимично употребљивани, само је Фантазијска зграда. Једино је у тој причи исинита егзистенција рефлексних покрета. Али нити ми. знамо што о томе, да рефлексни покрети увек претходе хотимичнима, нити да ступају у службу вољину. Управо се може противност овога тврђења потврдити са извесношћу. Свака механична увеџбаност показује, да и веома заплетени хотимични покрети постају механичним, док најзад не пређу сасвим или делимице у рефлексне покрете. Сви смо ми великом муком и напрезањем научили ићи. Свака нова врста телесног покрета, као пливање, играње свирање у гласовир изискује нову увеџбаност и изводи се с почетка силом и муком. Али пошто смо научили ове покрете, то су од воље зависни само први импулси који правац дају покретима, остали се пак покрети изводе механички и управо с тога и већом поузданошћу. Ми можемо дакле доказати многим примерима да хотимични покрети прелазе у механичне, за обрнути случај пак - једва да ће бити и једног поузданог посматрања.

За оно хипстетско развиће воље узима се као докав нарочито то, да се на новорођенчету могу посматрати рефлексни и неправилни аутоматски покрети, али не са извесношћу и хотимични покрети. Заиста се човек рађа више неук и више потребит но ма који други створ, али његова неукост и потребитост је управо у том, што је воља с почетка веома несавршено кадра да савлада телесне органе. Ну начин, на који дете научи извођење покрета, сасвим је противан развићу из "рефлекса. Не употребљују се ту готови покрети, но увеџбаност почиње макаквом радњом коју је изазвала воља, али која није извршена целисходно и која ка-