Учитељ

друга још мања и неразвијенија, а без њих не може бити напретка школскога.

Све то није.

Има нешто што је млого прече, и од веће спреме учитељске но што је ова данашња, и од тако званога „женскога питања“ у мушким школама, и од регулисања плате и станарине, и од подизања зграда школских, (које би у вредним рукама и бољим приликама. побро послужиле док их не замене боље), и од набавке учила и потреба школских, и од градине школске, и књижевности, "и свега. Јер све ово у млогоме би било узалуд, ако не би било онога што ми зсвемо прва потреба.

Епа, шта [6 тог

То је: сталност.

Данас је без свака поговора прва и најпреча потреба: да се учитељи стално вежу за једно место, У којему ће тећи младе и старе пријатеље и, развијати свој благотворни културни и морални утицај и на ЈЕ дне и на друге. Без овога нема напретка. Докле год учитељ очекује не само сваку промену, но и сваки почетак школске године са страхом, дотле нема права и "истинска напретка у основној школи. Докле се не ујемчи, да учитељ не само може обрати лук и купус што је посадио у градини школској, него и да може провести до краја основне школе пелу једну генерацију, коју прими у њу, дотле нити ће цветати како ваља оно цвеће вегетативно у градини, нити оно анимално у школи. А све дотле опет основна настава неће: доносити онсга рода, који се од ње очекује.

Кад би се престало с премештањем, онда би се на првом месту благостање учитељско попело најмање на двадесет процената. Сами свобни трошкови донели би, или боље оставили би половину овога. Сем тога, страховања не би било и учитељи би се мирно одавали пословима домаће економије. А овај бољитак на дому, У