Учитељ

28 | МУШКОБАЊА

На вратима се појави једна женска одевена врло скромно. Лице јој беше више мушко; очи севаху испод оних дугих трепавица као две жишке. На њој ништа

· особито, ама ми је сама необична.

Први утисак беше некако чудноват. пешто средње између одвратности и допадања.

— Помаже Бог!.. рекох.

— Бог вам помогао!

По поздраву ја се прикажем.

— Мило ми је. Јелена К..... учитељица. Седите!

— Само да попијем чашу воде! — рекох.

— Сад ће бити — рече она и изиде.

Донесе слатко од јагода. и воде као- лед хладне. То ме разгали.

'— Јесу вам ту ђаци»

— Ту су, у авлији.

— Позовите их у школу А има ли родитеља»

— Још не, али ће доћи.

Она оде да позове ђаке, аја још једном прегледах

"собу. Све је сиротињски али врло чисто.

Позва ме у школу. Уђем и почнем испит.

Изненадио сам се. Испит је текао не може пе бити. Радила је свесрдно. Истина, рад је местимице показивао и невештине али сума — сумарум: испит сјајан.

По свршеном испиту ја дадох оцену. Беше ту и неколико ђачких родитеља. Ја јој захвалих у име деце на њеном труду и напретку.

Изидох из учионице а она ме опет позва у собу.

— Молим вас, још чашу воде!

Она опет послужи.

— Јесте удати» — упитах.

— Нисам.

— Ја бацих поглед на кутију дуванску.

— А да немате овде породице 2

— Немам никога, сама сам.