Учитељ

О ДУШЕВНИМ БОЛЕСТИМА И ВАСПИТАЊУ 69

ровости веома јако узбуђују дечји мозак и често га држе у тако напрегнутом стању више дана и ноћи, а код сурових васпитача и месецима и годинама. Та дуготрајна узбуђеност душевна, та запетост и напрегнутост мождана, утиче ваома штетно на умно развијање уопште. јер смеће мирно примање и прерађивање других престава. Али оно је још штетније за само здравље душевно, јер таким стањем се развија код васпитаника уопште невропатично стање, које је по себи већ наклоност за душевне болести. Врло јаки афекти, пак, могу чак напрасно произвести душевну болест. — Колико много греше, дакле, они који у деци не гледају децу, који би хтели да су деца анђели, да су беспогрешна, да су оличена врлина, па језа сваку маленкост кажњавају, бију и затварају у мрачне подруме, или је муче глађу и претњама! На тај начин ови непаметни васпитачи сваки тренутак детињег живота заливају чемером, и не помишљајући да од чемера и жучи може п0стати опет само жуч и чемер, да лудачко васпитање може створити само лудаке.

Треће, тврде писци, да тако исто не може повољно утицати на душевно здравље потомака ни оно васпитање у коме се све попушта деци и све њине мане и погрешке правдају. — МИ заиста, сувише мекушно васпитање не води правилном развијању душевном. Деца још не знају шта треба да раде, живећи у породичној и друштвеној заједници, а шта не треба. Ако се пусти деци сасвим на вољу, изгледи су ла ће радити много више оно што не треба да раде но оно што треба. Из судара њине воље са вољом и радом дру-“ гих увидеће она да много што шта што раде није за њих добро ни пријатно, али ће тешко бити свесна, зашто то није добро и зашто нешто ваља радити а нешто не ваља. Из свега тога завладаће у души дечјој неред и растројство, а растројство већ је ненормално душевно