Учитељ

114 О ДУШЕВНИМ БОЛЕСТИМА И ВАСПИТАЊУ

= А. шта може учитељ да учини против глади, сиротиње и глупости 2! — питате се ви, читаоци, зачуђено.

— Ништа, иопет много! — одговарам вам ја. Прво и најглавније, чим вредан учитељ може помоћи својим гладним, озеблим, неиспаваним и замореним ђачићима, јесте: да се потруди, те да им олакша учење и да га учини што пријатнијим. Нека се за сваку лекцију савесно припреми; нека одбере оно што је најпотребније а све излишно нек изостави; нек смисли унапред како то треба изнети пред своје ђачиће да га они са што мање напрезања схвате и запамте; нек то ревносно понавља и утврђује; нека буде увек благ и стрпељив према најнеспособнијим — то нек ради, па ће бити својим јадницима, својим убогим ђачићима од веће помоћи, но да је сваком дао по кесу новаца! Осем тога, нек почешће ходе до ђачких родитеља, нек се поразговори с њима о ђаку, и нек их благим начином посаветује, па ће видети како ће многи ђак бити и чистији, и одевенији, и нахрањенији; јер често и није ту главни узрок немаштини, колико незнање, а по некад и леност. Даље нека добро пази на здравствене услове у учионици, па ће то врло повољно утицати на децу не само у телесном погледу, но ће имати недогледних по•

вољних последица и на правилан друштвени развитаћ. 4. Године узраста стоје такође у узрочном односу са бројем душевно болесних. Врло је ретка појава лудила у детињству, тј. до 157 године, дакле до доба пубертета (полне зрелости). Писци речене књиге, по којој ово излажем, мисле, да „то долази отуда што је душевни живот код деце још непотпуно развијен и што нема оних силних дражи које утичу на мозак одрасла човека, као напрезања: у борби за опстанак, афекти, страсти, ексцеси, и т. д.“ Ка овомецми морамо додати,