Учитељ

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД 197

~

лики аутор сувремене психологије, но који је написао и врло лепо делце о васпитању. Хербарт, као психолог старије школе, која је данас у наглом опадању, право је да дође на треће место.

Тако би требало да је. Али тако пије.

Ја тврдим, да писац своју Педагогику није ни мало радио по Вунту, — а ако баш јесте, онда тврдим да Вунта није. ни мало разумео. Ието тако тврдим да он своју књигу није радио ни по Спенсеру. Ако је негде нешто, можда једну једину стварчицу, дрпнуо из Спенсера, као оно што је на стр. 86 у напомени цитирао Вунта, то се не зове радити дело потом аутору. Исто тако се није писац много помагао ни Дитшесом. Писац је писао своју Педагогику по писцима Хербартове школе, и то, како ми се чини, највише по Линднеру, или по ком другом писцу који је своје дело удесио према Линднеровом.

— Па зашто је онда — питате се ви, читаоци — набрајао онолике ауторе, и зашто је потрзао Вунта и Спенсера па их још истакао на прво место 2

— Зато — моје је мишљење —- да мало пропарадира именима чувених аутора, а нарочито именима прве двојице да својој књизи да сувремену важност.

И: заиста, зар би могло што друго и бити; Јер, кад се пише неко дело по неком чувеном аутору, онда, као што горе рекох, није довољно да се узме тек која реченица из тога аутора па да се одмах рекне да је дело по њему рађено, већ је потребно да дух онога аутора провејава кроз цело то дело. А ево овде, међу побројаним ауторима нашег писца Шедагогике како ћеш сложити нпр. дух Вунтове пеихологије, са духом Хербартове пеихологије, или дух Спенсеровог васпитања са духом Цилеровог васпитања 2

Па зар онда моје мишљење није оправдано 2

У осталом, можда и није. Можда је оно и погрешно. Али га ја, ето, исказах јасно и отворено, без увијања и устезања. У даљем излагању трудаћу со да га и оправдам.

То је што сам имао да кажем о поговору. А сад прелазим на увод.

“

У Уводу се говори „о потреби васпитања“, излажу св ,основни појмови о васпитању“, „разлике у подобностима васпитаника“, „чиниоци васпитања“, „периоди дечијег васпитања“, а најзад се говори „о педагогици и њеним помоћним наукама“ и о „плану науке о васпитању“. Као што се види износе се све такве ствари које се обично у педагошком уводу износе, и о којима се нема бог зна шта рећи.