Учитељ

236 КЊИТЕ И КЊИЖНИЦЕ У СТАРОМ РИМУ

као листови у наших књига — било их и под и по 5 сегав дирисез, ашпсирНсез). Кад што је површина воска превлачена црвенилом, па кад се по њој писало, излазила су бела писмена на, црвеном пољу.

Алатка, којом се по воску писало, звала се стилус (515). Обично је била метална; а други јој је крај био стињен, да би се урезано пиеме у воску могло поравнити. Она Хорацијева напомена песницима : „Заере зШшт уегјаз“ (често обрћи писаљку) значи толико, као кад би ми рекли: „често бриши, поправљај.“ Пошто су им писаљке биле металне а оштре, и пошто су их Римљани носили уза се, као ми данас писаљке или перорез, то су и биле уде: шене за затварање, као и наши перорези. Неки пут је стилус мо гао да буде и опасно оружје. Тако се Цезар писаљком бранио, кад су га завереници напали мачевима, па је и ранио Касија у руку. А. од Сенеке знамо за један случај, где је народ писаљкама убио једног човека, који је узбунио јавно мњење тиме, што је наредио да му се рођени син убије шибом. Св. Касија, учитеља у Имоли, убили су за Децијеве владе тим истим оруђем његови ђаци, познавши да је хришћанин.

Таблице су биле неки пут веома луксузне -- од скупоценог дрвета, на пр. од ципра, финог сев.-аФичког дрвета, кадшто и са оквиром од елоновине. Особито украшене и златом искићене таблице шиљали су са својини потписима нови конзули својим пријатељима, од прилике као што се сада шиљу извешћа о венчању. и т. д. У томе се терао толики луксуз, да је касније закон допуштао то само конзулима, а свима другим чиновницима забранио.

Наравно, на таквим се таблицама могло лако и лепо писати, а лако је било и брисати па изнова писати. С тога таблице и иису употребљавате за писање књига, већ за друге, моменталне потребе. Тако су се на тим таблицама или кодицилима писала писма само блиским пријатељима, који дакле станују у истом месту, од прилике као што ми данас пишемо на посетницама. А дужа писма и у удаљенија места писана су на папировим завијуцима. У таквом је случају ваљало таблицу запечатити, па је тако и рађено, пошто су дашчице увезане јаком врпцом, а врпца запечаћена високом или глином, За печаћење писама имали су Римљани претења. Ко би такво писмо примио, одговорио би на истој дашчици, пошто текет (т. ј. восак) поравни. Ове су дашчице доста пута биле и љубавна писма, 'што се види из Овидијевих писама; а формат им је био мањи, Отуда и прича о томе Марцијал у једном свом епиграму као