Учитељ

ПРИНУДНИ ИРИНУ и РЦ

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД - 255

— мишиће, А незгодно је највише стога, што се у старијим психологијама израз „унутарње чуло“ употребљавао за нешто сасвим друго. Кад се шак овај израз употреби у оном смислу у ком га је писац употребио, онда се опет не зна куд би требало уврстити нпр. осећаје свраба, језе „мрави“, голицавости — који не долазе из унутрашњости телесне већ су осећаји спољалшње коже, а опет нису ни осећаји тицања, ни осећаји топлотни, којима би узрок био у спољашњем, физичком, надражењу. Даље у које би осећаје онда требало уврстити осећаје мишићне, услед покрета, који осећаји дају грдно много елемената за наше знање — да ли у осећаје „унутарњег чула“ пошто осећајни живци мишићни „не досижу до површинв нашег тела“ 2

Веома је чудновато како писац вољу сасвим избацују из психологије, етике и педагогије. Тако, као што смо раније видели, он у телеолошком делу вољу замењује нагонима, па чак и морал своди на нагоне место на вољу. А ево сад овде у овом подразделу „педагошке пеихологије“, опет дели иситологију (етр. 86) на: а) сазнање, 6) чуствовање, в) тежње и г)темпераменте. Као што се види и овде му нема ни помена о вољи, већ је обухвата, изразом „те. жње“ — шго је погрешно. (Доцније говори.само на две стране о вољи, (стр 190 и 191) па и то погрешно, као што ће се даље видети, и то у самим дефиницијама без излагања о васиштању воље). Но још се више мора човек зачудити кад прочита правило 136. (етр. 79) где се говори о вољним покретима. Из тога правила излази да писцу кан'-да није јасно ни шта су вољни а шта безвољни покрети — а онда, наравно, не може му бити јасно ни шта је вољно делање, па ни улога воље и начин њена васпитања. У реченом правилу, а у главном тексту, говори писац о вољним покре тима; но у објашњењу тога текста, које је штампано ситнијим село: вима, опширно изложен пример о зољи која је човеку пала на нос не тиче се вољних покрета већ безвољних, рефлексниг (а и при. мер је сам по себи уопште рђав), које и сам најзад назива тим именом. Нигде се у овом објашњењу не каже да ови покрети долазе у безвољне, већ, напротив, изгледа да и рефлексе урачунава баш у вољне покрете Ако је то, онда је скроз погрешно, ако ли није, онда. је излагање овде у књизи скроз нејасно. Које било да било, правило 186. баца, врло ружну сенку на писца тога правила, и даје озбиљна повода за сумњу у његово знање и основних психолошких _ ствари.

Пошто се у овом подразделу говори у једном чланку о „души свести и основним елементима свести“ најбоље ће бити да овде из: