Учитељ

а НИ ИН ИН А

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД 254

ног покрета који би био слика того покрета, тако ни у мозгу не остају ни фотограми ни фонограми.“) Наш писац пак баш то тврди. Он вели, да „слушни живац... предаје мозгу звукове (звучне таласе) а овај и у себи таложи и обнавља, по свој прилици онако, као шлао тпо бива ч код фонографа“ (стр. 88), а видна се слика „отатечела као фотографија“ (стр. 100). |

Толико о овом подразделу, о општем делу „педагошке пвихологије“. Прелазим на други део овог подраздела, у коме се говори о сазнању.

»

Овај део о сазнању опширан је, захвата 76 страна. На њега имам да учиним ове замерке:

Илузије, где спољашњи надражај утиче на чуло али се у свести погрешно схвата, те нам се нпр од конопца причини змија, јесу „чулне обмане“ (стр 89.). Али чулне обмане нису и халуцинације, које не потичу од спољашњих надражења чула, већ од унутрашњег можданог надражења, услед разноврсних узрока, те нам се причини нпр. да нас неко зове, или као Лутеру што се причинио ђаво на зиду услед живог замишљања ђавола. Писац у другој половини правила 200-ог, на стр. 89. и 90., не разумевајући ствар, урачунава и халуцинације, све без разлике, у „чулне обмане.“ А то је погрешно, и место разбистравања појмова уноси се у њих још већа збрка. |

Удруживање представа (асоциација) (стр. 108) изведено је такође по старијој подели, које се и Хербарт држи, а није узета новија и много потпунија Вунтова.

„Прилагођивање тредстава (атерцепција)“ (стр. 120—129), излаже се на особит начин —- како се у напомени испод текста каже — али и оно је по Хербарту. Овај чланак по себи није за одбацивањс, али је у њему нешто друго за осуду. Писац је употребио српски израз „прилагођивање представа“, и тај израз у главноме одговара оној садржини која се у чланку излаже: асимилацији нових представа и старих,"“) и релативности свих душевних стања. Али за осуду је овде, где се књига ради на првом месту по Вунту, што је овом српском изразу додат и научни термин „аперцепција“, који се израз у Вунта употребљава у сасвим другом смислу.

Израз „ацерцепција“ зле је судбине у пеихологији. Први га је увео у философију Лајбниц (1646—1716) п под њим разуме „ступање перцепције у самосвест“, тј. психички акт којим постајемо поптуно свесни неке просто и још неодређено ехваћене представе.

%) У. Мипаћ Рзусћојогје, П, 382. #+) пја П, 336.