Учитељ

282 О ПРВОЈ ПОМОЋИ

знам, да се лаке повреде, течење крви кад се које дете посече, течење крви из носа, несвестице услед разних узрока, нервни наступи и много што шта друго често дешава у школи. Како се понашају ученици и учитељи, кад којега ученика снађе која од ових несрећаг Без учешћа, разуме се нико не може гледати несрећу другога, аки како се мало сваки прихвата да помаже кад помоћ затреба Одмах се. трчи по доктора, шаље у болницу или кући. не указавши прву помоћ коЈа има често пута пресудну и прву улогу, а може бити лако указана, ако се зна) како је треба указати. А ако се и укаже понегде прва помоћ, мора се човек дивити невештини и незнању, који се у једном открију у школи, па ма у питању биле и тако обичне ствари, које би требао да зна сваки образован човек. И све се то неумење јавља од једном, пред децом, која ако и не могу бити судије, том делу, у стању су опет појмити нетактичност поступака учитељевих и кад дођу кући могу им старији објаснити опасност, којој се излажу они којима није указана како треба прва помоћ, и штету, ако им је указана како не треба.

Ауторитет учитеља, као човека који не зна и који се не уме у несрећи наћи и указати помоћ, пада и о њему се ствара мишљење као о човеку тврда срц» и уских погледа, који је предан само енојој специјалности. Зар повољан утисак чини учитељ, који, кад види несрећу, као Пилат пере руке, говорећи: „То није мој посао вафа позвати лекара“ Ја смем тврдити, да би најбољи утисак произвео онај учитељ, који би, прекинувши предавање, ако се несрећа десила у то време, указао одмах прву помоћ несрећноме, и, предавши га по том у руке комтептнијих људи -- лекара или лекарских помоћника, у школи објаснио деци, у чем је била опасност за несрећнога и како му треба помагати у том случају.

На децу производе јак утисак несреће њихових другова и све што каже учитељ у сличним тренуцима, чврсто ће остати у души детињој; дело милосрђа леп је пример за будући му рад. а према учитељу, после таквога чина. она осећају велико поштовање. Ја говорим о овоме на основу личнога искуства, јер познајем учитеље, који су оставили о себи леп спомен и захвалност с тога, што су умели притећи у помоћ вешто и баш у часу кад је требало. Савети и упуства, којима су они појачавали своју околину и своје ученике, запамтили су се, па су се на једанпут на делу показали као корисни.

„Да би пак помоћ у несрећном, ненадном случају била потпуно умесна и како треба указана, ваља да су учитељи за то при_премљени из раније. Посао није тај тако заплетен, а свакоме је