Учитељ

иу: · НАЧЕЛО - ПРИРОДНОСТИ_ чела изрекавши: „Што колијевка одњијала, то мотика закопала.“ Тиме је народ свечано санкционисао природност као прво и најглавније начело васпитања. А отуда извире сама по себи дужност васпитачева, . да добро загледа у душу томе начелу и да по њему ради, Човјек је исто тако створ природе, као што је њезин створ дрво, животиња и друго. А као створ при_родин може да буде само оно и само онакав, зашто га је природа одредила и каквога гаје створила. Од њега не може бити анђео, јер му је природа дала способности љупке а не анђеоске. Он не може бити ништа друго · до човек. Узалудно је и безумно хтјети само и поку" шати, начинити од човјека нешто, чему га његова природа није хтела одредити. И остало никаково васпитање нијето кадлро. Човјек се може васпитавати само у ономе правцу, којим је пошла његова природа, кад га је ство_ рила. Т, ј. васпитач може развијати само оне способности, које је природа човјеку дала. Развијати друге спо" собности, које је запуштила сама природа и којима није осигурала никаква живота, није нико кадар. Го се види у обичноме животу, најбоље знаду за то учитељи и васпитачи а свједоче толики примјери из историје. Према томе најпреча је васпитачева задаћа, да добро проучи опште законе природне радње, мора посве

"добро познавати законе духовнога и тјелеснога разви-

_јања човјекова. Сви закони природне радње владају истом силом и снагом и у духовноме жизоту, коликом владају и у материјалноме животу природнијех створова. И ако васпитача не руководе у свакоме његовоме раду, нека знаде, да је узалуд трошио вријеме.

Дакле природно васпитање највећа је педагошка мудрост а против природно васпитање највећа педагошка · лудост. Оно је прави, истински васпитач, који у своме васпитноме раду увијек се тачно држи начела природ_ности, а онај, који на њега не гледа, не васпитава ч0-