Учитељ

из БЕЛЕЖНИЦЕ Једног УЧИТЕЉА 305

У очи Теодорове Суботе, сећам се, задавао сам да ми деца пишу реченице на табли.

Ја прозовем њега.

Напиши ми једну реченицу.

Он написа на табли од речи до речи ово:

„бо се каје, тему се прашта“

Ја псгледах у таблу па окретох главу даби прикрио узбуђење.

Прочитај! — рекох. Он поче читати па се заплака.. — Шта јег — рекох и пођох 46 А он опружи врат Ево удри!... Убп!.. али опрости !... Опростили су ми сви: и бабо и нана... и сви!.. опрости... да се и ја причестим !...

Ја спустих руку на његову главу и помиловах ону црну косу, а он је диже и ја видех сјајан. бисер како је окитио његове дуге трепавице...

Па ни ја нисам од камена... Уснама својим скинуд сам онај бисер...

Срећан је раленик, који види плод труда свог !...

Јанко М. Веселиновић

Из ДЕЧЈИХ ОДГОВОРА Пи

Изгубио кончић.

Мали Милосав био је доста лен и никад није хтео научити оно што се задсвало за читање. Кад га госпођа учитељица пита: „што Милосаве ниси научио“ 72 он увек одговара : „Заборавио вам.“ =

Једнога дана ђаци су му се смејали, што он тако увек заборавља. „Нека веже кончић на прст, молим госпо, па да не заборави“! виче Жика Рајић.

Тако је учињено: Милосав је, по жељи својих другова, везао кончић на прет, и сви су с нестрпљењем очекивали сутрашњи дан, да чују: како је он научио лекцију.