Учитељ

810 КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД

повест не треба поткрепљавати никаквим разлозима и доказима“ (стр. 207). Ја вам за то да уопште треба — што не треба увек, и кад не треба, то је друго питање. Да не бих надугачко ово доказивао хоћу само толико да рекнем: А како и кад ћемо довести васпитаника до самосталнога рада кад му нећемо казивати зашто ради оно што му будемо заповедали 2

Ието тако сам противан и „почасним звањима“, за које каже писац да их „треба да је у свакој школи по више“ (етр.218), иу које увршћује и редаре. Мени се чини да се много јаче и правилније утиче васпитно, кад се у школи негује равнотравност, но кад се деца још од малена деле у „старешине“ и нестарешине, у „званичнике“ и незваничнике; а редарство, нарочито не треба да буде никакво „почасно звање“ већ дужност !

Љубав према деци, бављење међу децом, неостављање деце без занимања, интересантност наставе, тражење узрока дечијим манама у себи, стрпљење — јесу средства којима се „могу избећи“ сваке казне уопште, а не само „тељесне“, као што се писац незгодно изражава (стр. 221).

Сасвам је погрешно пишчево мишљење, да су „пост и тритвор“ „за децу најприроднија, најбезопаснија и најпрактичнија, а по том и најразумнија казна“, и да се „њоме ваља служити кад год то устреба“ (стр. 228). Ово није ни мало по Спенсеру. У Сџенсера се баш може лепо видети како ова казна није природна, %) јер ју је тешко довести са преступом тако у везу да изгледа као природна последица злог дела. Но она није ни бевопасна, јер се одузима деци храна и ограничава им се покретање; није ни практична, јер мора и наставник себе везати за уапштеног ђака ако хоће од ове казне праве васпитне користи, а и из других узрока (осим за лене наставнике који неће да се бакћу око ђака поправљајући их на други, тежи, начин); — па, према свему томе, није ова казна ни разумна а још мање „најразумнија.“ Што се, пак, тиче „боја шибицом“, за који писац вели, да би требало „родитеље и стараоце законом везати, да они то сами морају извршити, и то у школи, у присуству учитеља и председника школског одбора“ (стр. 224) — јесте само један Формалистички апсуд!

То су те кратке напомене о овом, трећем, делу Педагогике.

%

У четвртом делу говори се о васпиталиштима и васпитачима (етр. 225 – 283). Ту налазимо ове чланке: „домаће или породично

") Упореди Н. Зрепсег, Пје Еглесћипо итд. 1 ивд., стр, 180—199 и даљег