Учитељ

КЊИГЕ И КЊИЖНИЦЕ, ПИСДИ И КЊИЖАРИ У СТАРОМ РИМУ.

(СВРШЕТАК) Као год данас, тако су се и онда елужили многим рекламама, Имена песника и називи књига исписивати су по дућанским вратима и по стубовима. Доста је пута раздават свету у многим пре писима какав занимљивији одломак, као неки проспекат читавог дела, Најзад, сваки је гледао да угоди моди и укусу грађанства, па је мотрио шта се допада, и шта би се могло добро продати. Прилика је за то била на јавним рецитацијама (предавањима)

(ве рецитације, које су ушла у моду крајем републике, а особито за време Августа, веома су занимљиве са анегдота, које се о њима причају. Одавна је био обичај, да писац чита своје списе позваним пријатељима за време гозбе а Азиније Полио, савременик Августов, претворио је те рецитације у јавне. Ко је хтео да објави какав свој спис, тај је извештавао своје пријатеље да хоће јавно да га чита, а по народу је растурао листиће, или је лепио плакате. Ако није имао за то згодне просторије у својој кући, а ни пара да најми какву дворану, он је онда читао јавно у колонадама, у позоришту, у каквом купатилу, па чаки на тргу. Тако је Овид,

_као што сам вели, читао народу своје песме као младић, „пошто се евега једном или два пут обријао.“

Стације, песник из [ столећа по Хр., обрадовао је, по речма Јувеналовим. читаву варош, кад је обећао да ће јавно читати. ГраЂанство је прилично посећавало таква предавања, а песник је био срећан ако је било пљескања, или ако му се грчки узвикивало: зотоз, зо705 (паметно, паметно), али ако је какав очарани слушалац чак и с клупе устао и предавачу послао пољубац.

Разуме се да није било баш све добро што се читало; а ако је какав ваљан песник и читао за то, да свој спис поправи према