Учитељ

ЈЕДАН НАШ БИВШИ КОЛЕГА 381

— О молим, молим, нисте имали коме досађивати, јер сам ја још без Фамилије; него, ако је по вољи, можемо отићи у моју собу и како је скоро подче, учинићете ми задовољство ако пристанете да заједно поделимо мој скромни ручак.

— С драге воље, господине, — насмеја се старац и дохвати из кута торбу упртачу на Форму војничког ранца и штап дреновак.

Кад смо кренули из учионице ходником за моју собу, опазио сам моме госту на ногама високе чизме са дебелим ђоновима, и овештао капут на погрбљеним широким леђима, али ипак све чисто и спретно.

— Па ви сте јамачно олавно из Србије —— упитах га кад уђосмо у собу и заседосмо за сто.

— Већ сам сада странац у својој отаџбини. Прошло је седамнаест година, како сам очистио прах са ногу ове незахвалне земље и прешао у туђу с намером, да се више овамо не враћам. Али, од лањске године, завлада мноме нека неодољива жудња да видим своју домовину, и ево ме сада дођох, да по свој прилици и кости оставим у њој.

— Та ви сте још довољно здрав и снажан да својој домовини послужите за подужи низ гопина — рекох ја лако осмехнувши се и наредих послужитељу да донесе ручак.

У брзо смо били готови са мојим сиротињским ручком, и при чаши вина запитах евога госта :

— Чини ми се, ви рекосте, да сте некада били учитељ 2

— Био сам учитељ неколико година. И ако ми се не мили будити успомене из тога доба, ипак ћу вам цео логађај у кратко испричати. Још као млад човек учитељевао сам у селу Н. пожаревачкога округа, а из оближње вароши и оженио сам се. Као што сам већ путем опазио, сада су наша села уређенија; али, у то