Учитељ

_ ЗАБАВА И ПОУКА

ИЗ ТОКОЛИНА ЖИВОТА

да

из ШКОЛСКЕ ПОЛИЦИЈЕ

Било је то у Нишу и то поодавно. Крађа по основним школама у нас у опште није ретка, а у Нишу, у оно доба, као да је била чешћа но и по другим местима. Мени је бар та дечја махна задавала и много једа и много посла. Не прође мало који дан, а тек се по који ученик јавља с тужбом: те нестало мп ово, нестало ми оно! Ни савети, ни истрага, ни претња ништа не помогоше: крађе се продужише а лопов никако да се пронађе. Ове честе истраге мене су веома једиле. Овим тога што ми претреси одузимаху много времена, криво ми је било још и за то, што се тиме на неки начин понижава цела школа, што крађа постаје обична ствар и прети да затупи морална осећања и код оне деце која су боље васпитана,

Једнога дана нестаде књиге једном пуком сиромашку. Дете ве облило у сузе и свима нам га веома жао. Шта сам знао радити: претресох најозбиљније свакога ђака, потражисмо по клупама, по школској авлији, учиних све што сам знао и умео, али књиге нема те нема. Онако љутит сео сам за школски сто, па ћутим. Ћуте и деца. И њима криво. Док у сред ове тишине устаде један ђак и рече:

— Да пљујемо у жабу, господине !

„Да сам био мало расположенији, извесно бих пренуо у смех, али овако ми само осмејак пређе преко лица.

— Јес! јес, да пљујемо у жабу, повикаше и други.

Ја и ако нисам знао за прави смисао овога предлога, ипак увидех да се ту хоће неким тајанственим начином лопов да пронађе. У брзо ме деца обавестише о том важном истражном средству,

38"