Учитељ

»

684. РИЈО О ВАСПИТАЊУ

жели; ножице, а да не тресне никад по соби; језик, а већином да ћути!

Многи људи васпитавају своју децу ради себе, а не ради саме деце. Познавао сам људе, који не хтедоше да им се син ода овом или оном занимању (н. пр. марвеном лекарству) с тога, што се њима тај посао не допадаше итд. Исти погледи управљаху целим њиховим понашањем према својој деци. То је васпитање саможиво. Са свим је друкше васпитање, које има за сврху задовољство синовљево, а не очево. Тако ће сељак, који је цео свој век провео на сунчевој припеци, сматрати за дужност да уштеди своме сину тежачки рад; он ће га школовати да би истесао из њега чиновничића, сиромашног практиканта, који ће се угушити у канцелариској прашини, који ће ускоро да сконча од сушипце у какој паланци. Право је васпитање несебично; оно васпитава дете ради њега самога, оно га васпитава још и нарочито за отаџбину, за цело човештво.

Свагда смо заступали мишљење да ваља морал и естетику довести у везу са појмом живота, и то најснажнијег, најсбилатијег и најплоднијег живота ; ова ће нам идеја дати и основну Формулу за педагогију. Ми бисмо дефинисали педагогију као вештину да прилагодимо млада покољења погодбама живота, најобилатијег и најплоднијег, како за јединку тако и за род. На питање да ли васпитање има индивидуалну или социјалну сврху, наш одговор гласи: да оно има у исто време оба · циља; васпитање је управо истраживање средстава, којима ће се довести у склад најснажнији индивидуални живот са најобилатијим друштвеним животом. У осталом, рекли бисмо да, при свој привидној противности између појединачкога и колективнога живота, постоји дубока, хармонија међу њима; све што иде у прилог укупном индивидуалном животу (ФизЗичном и моралном) тим самим је корисно и целоме роду. Према томе ваља васпи-