Учитељ

ГИЈО О ВАСПИТАЊУ 685

тање да има овај тројаки циљ: 1. да хармонично развија у човеку све подобности, корисне по људски род, према њиховој сразмерној важности; 2. да развија у посебној личности оне подобности које су за њу особене, у колико то не бИ реметило општу равнотежу организма; 3. да зауздава и спречава инстинкте и тежње које могу пореметити ову равнотежу. Другим речима, васпитање треба да потпомаже наслеђе, у колико ово тежи да ствара ваљане особине у неком народу, а да га сузбија, кад оно води пропасти самога народа. Васпитање постаје, на тај начин, истраживање средстава, помоћу којих ће се однеговати највећи број потпуно здравих индивидуа, снабдевених, колико је могуће, најразвијенијим моралним особинама, кадрих, на основу тога, да унапреде људски род. Према томе, цео систем васпитања треба да је управљен на одржање и унапређење народа, расе. До сад се и сувише сматрало васпитање као вештина да се образује засебна личност, одвојена од свога племена и народа. Тражио се од појединца највећи принос; ама то је у неку руку исто, као кад се пољопривредник трудио да добије што је могуће обилатију жетву са неке њиве за две-три године узастоцце, не накнађујући земљи ни у колико оно што јој се одузима; земља ће најзад да буде исцрпљена. То исто бива са народима који се сувише напрежу, с том разликом што земља, после неког времена, постаје угарењем опет родна, докле преоптерећени народ може да се изнури за навек, те да пропадне. Најновија испитивања о наслеђу (Пт. Јасођу, де СапдоПе, Ко), статистика занимања и становника великих градова итд., показали су са свим очито да извесне средине, извесна занимања јесу смртоносна за људски род уопште. Цео свет говори о том, како живот у великим градовима сатире човека, и не слутећи да то није само Фраза, већ права истина, Велики гра50 "