Учитељ

ЗАБАВА И ПОУКА 769

ИЗ БАЧЊИХ ОДГТОВОБА

8.

ВЕХЋЕН 8414АМ

У П. разреду перед ученика имао сам и осам ученица. Познати обзири руководили су ме, те сам према њима био много блажији и попустљивији, него према мушкарцима.

Али, онв су ту моју доброту злоупотребљавале, па су постале сувише слободне; управо рећи — немирне: шапутале су и говориле и кад није требало. .

Једнога дана радио сам са старијим разредима, а други разред имао је писмени задатак. Ну, ученице су се биле толико заборавиле, да су ме својим шапатом прекинуле у раду, и ја у љутини викнем на њих: „то сше заџакале толико, као циганке на вашађру“ 2...

После мога лепог и благог опхођења с њима, оваква опомена није им годила, јер је то за њих била велика казна, за то су постале врло озбиљне, рекао бих, чисто им криво, што су тако прошле, па су само ћутале...

Али сад опет настаде шушкање код ученика. Сви су се радовали њихноме злу, и подвикирали су кроз зубе: „О, 0! Ако, тако им

и, треба. Одавно оне то траже“.

» % %

Овога часа на томе се је и прошло. Али, на одмору и кад ја нисам присутан, слушале су оне од својих другова, ђака, овај прекор. Они су их дирали и светили им се, што су својом брбљивошћу изгубиле своје велико поверење, које су уживале, и што су сад изједначене са осталим ђацима.

Али, није прошло дуго, и једна ученица у име свију вратила ми је зајам. То је било на часу певања; показивао сам глас нове песме и свирао на виолини. Одмах, у почетку приметим, да се ЗКивка привукла својој сусетки и нешто јој шапуће на уво, а ова се мало насмеја, па се пома е на противну страну, да то исто, што је чула, саопшти својој комшници с десне стране.

Ја сам продужио свирање и певање и кад је било на крају. часа, ја запитах : ·

— Је ли, Лепосава, што си се отоич смејала; — А она само поцрвени; па — ни речи.

— Што ђутиш, кажи, што си се смејала 7

56“