Учитељ

ПБ ЖИња с 987 |

- (Стефанов, весео и пртав младић — био је просто узет из ђачке клупе, из трећег разреда гимназије и постављен за учитеља: || А други — Русев, стар псалтирац -- било је од оних некадаш- || њих незналица, који и сада улази у школу с прутом у једноји || с некаквом хаљином за шивење у другој руци... Он беше и хром те се тим његовим недостатком користише његови ђаци и збијаху насамо шале... | Једном речју, учитељ им беше — Русев. Прегледах дете... | тешко је било, грешно, повређено; не смем ни да вам кажем! Дубоко тронута, брзо уђох у канцеларију... Тамо не беше Русев == застадох Стефанова сама. п. Не хтедох оћутати, већ га упитах: где је онај — То је већ безобразлук, г. Стефанове! 7 Шта» О боју ли то велитег! проговори он смејући се немарно | — не једите се, заслужило је! — Ама шта говорите! запитах зачуђено, јер Стеванов без ше доста доброг срца; — јесте ли и ви видели несрећно дете-|

— Видео сам.. прекаљено је оно, али помислите: поред тога. што је сло крадљивац, ленштиња — свакојако, данас је још начинило код куће триста штета: разбило једну флашу, гађало тетку каменицом..., а како му код куће нису дали да једе, оно дошло у школу, претресло торбице својим друговима и еаждерало. се... И тек што се деца пожалила, дође на жалбу и његова тетка. || Русев — као што га знате — побесне... Одох и ја за њим. Дете, | чим нас виде, потрча прозору да побегне, ну Русев га дохвати | батином и обори на земљу... Разуме се, још га и изудара, али. шта је и могао друго... 4

— Не, г. Стефанове, учитељ није жандарм: подвикнем 5: готова да се заплачем од љутине.

1)

— Чекајте, и ја га повукох за уши... подсмева ми се; — || не, не, нисте ви наишли на такве ђаке, а то... рече и о. крену се: 4: у Готово ван себе од љутине, изговорих пуно којешта и ре-|| ших се: ј ||

— То ја нећу да трпим! — моја су деца мирна; нека их учи | он, а ја ћу његову ! |

Мало после дође Русев, црвен, закрвавио очима и сав се | задувао. Изјавих му моју тврду одлуку и понудих га, ако хоће да иде у мој разред... Мало после доведе он кметове... Ја и њи-| ма то исто рекох: нећу да трпим више зверства у школу, па квит! |