Учитељ

980 УЧИТЕЉ КАО ВОЈНИК

У напред ваља ми приметити да се обучавањем свих (или само на дужем року) војника писмености, не би могло очекивати жељени успех, јер и „вицеви“ не добијају довољно знања и вештине у писмености. Томе је узрок, неспрема и невештина у том послу самих старешина војничких, који то врше. Кад би се старешине чешће по мало обучавале рационалнајем раду у томе послу, и кад би се обучавање вештим људима упутило правилним путем, онда би, поред добре војене дисциплине, могли да се постижу задовољавајући резултати.

За то обучавање старешина и упућивања обуке, није потребно стварати никакав нов ред чиновника, нити тиме какве нове издатке. За тај посао има у нас добрих и ваљаних раденика, који би га са највећом вољом вршили, а без икаквих ванредних накнада. Ти ваљани радници на том послу су српски училиељи, који се, као што горе рекох, већ позивају на редовна веџбања, од ког вежбања они сами мале или никакве користи имају, а за то школа трпи велику штету.

Ето, то је рад, који, мислим, да би учитељи требали да врше за време веџбања. |

Потребно је сад да кажем и начин, на који, мислим, да би требали учитељи тај посао да врше. Но пре тога рећи ђу, да је за успешно вршење посла потребно узаконити: прво, да се као што сам горе рекао, учитељи позивају на веџбање само за време великог школског одмора; и друго, да им за време издржавања веџбе буде поглавити посао, поред редовног војеног рада, који се не сме забаталити — и обучавање војника писмености и војених старешина начину рада.

Тако би служба учитеља била слична служби занатлијској у војсци, само с том разликом, што занатлије не иду на веџбање с пушком, већ само раде по радионицама. Но они и за време рада тај исти посао врше, па им веџбање с пушком није ни потребно, а учитељи су за време рата сваки на свом одређеном месту.

_ Та своја веџбања и рад на њима учитељи би вршили на овај начин :

Све време веџбе да проводе по гарнизонима међу војни цима сталног кадра. За то да се одреде најближи гарнизони. Ту да се учитељи распореде по четама, сваки по своме чину У гарнизону да живе са осталим војницима о државној храни и оделу. Одело је нужно, јер војници оделу решпектују — оно им улива бојазан и поштовање према ономе, који га носи, Сваком