Учитељ

ЗАБАВА И ПОУКА 143

=

— Милане! Чарапу обуј, не ваља се босоног ићи!.....

Еј то; „не ваља се“! За све што је неуљудно оно беше узвик. „Не ваља се“ насмејати слепом, убогом, сакатом ; „не ваља се“ ругати мученику, очајнику, сиромаху; „не ваља се“ пакостити, грдити, псовати, ићи прљав, говорити скарадне речи... То беху први педагошки закони који су на мени примењени. И они се тако укоренише у души мојој у целом бићу моме да ми се чини: е није било тренутка у животу моме кад они не беху у мени и са мном!..

Па за што онда модерне педагошке напомене пропадају %.... Морају, јер модерни педагози говоре а не творе. А моја мајка што ми је казала да се „не ваља«“ није ни сама радила. |

Био сам мезимац, осмо дете. Од нас осморо остала су два најстарија брата и ја. Па како није било малог детета у кући то сам ја био кућни разговор. Све милоште беху моје а опет сам некако ето остао не размажен. И сад кад и кад, кад се удубим у машту и видим очев поглед, а мене нешто штрецне. А није ме никад ударио!.... То је за то: што се ја и данас више бојим да њега онако доброг увредим него саме казне....

Још сам био мали па нисам ни за какав посао. Онда сам се играо с децом сеоском. Ишао сам с њима свуда, пентрао се по дрвећу, прескакао јендеке, млатио воће не питајући чије је. Али ми то један пут преседе. Никад се нисам тако исплакао.

Стоји мати у авлији. Преко нашег плота навила се једна јабукова грана чича Мијина, па се повила под теретом румених јабука. Ја ти докопам један оплавак, хитнем се на грану и оборим неколико јабука... Цикну мати на ме да ми се учини снађе је нешто. Притрчим јој али ме скамени њен поглед и прикова на месту.

— Шта си то радио 2! — цикну она. _

— Омлатио неколико јабука — рекох.

_— А чије су те јабуке: