Учитељ

146 ЗАБАВА И ПОУКА

Да, ли стид од лоповлука, да ли туга што сам увредио оца и мајку не знам, али знам да сам се тада тако исплакао како никад ни дотле ни од то доба. Плакао сам тако да несам могао речи проговорити...

У

Ж

Проговорили су обоје са мном, али ме више нису ма-

зили. Гледећи по њима видео сам да нешто са мном смишљају, а видео сам да им је право што не идем у малу да се играм, па нисам ни ишао... И тако је пролазио дан за даном....

Једнога дана дође отац из чаршије. Ја му по обичају приђем руди, а он ме тек помилова по глави.

— Жив био, ђаче!

Па извади из недара једну књигу.

— Ево, купио сам ти Буквар. Како настаје зима хоћу да те учим. |

Пун радости пољубим га у руку и примим Буквар. Лепа књига, па шарене корице... ја у деветом небу ; једно с тога што ми се отац опет одобровољио, а друго што ћу бити и ја — како он вели — „књижеван“ човек.

Још тога вечера принеше жижак столу и отац ме дозва к себи.

— Камо ти Буквар

— Ево — рекох ја.

Он узе Буквар у руку па ме упита: -

— Које ти је десна рука '

— Ово — рекох и пружих.

— Прекрсти се и кажи: Боже помози !

Ја послушах.

— Е сад да ти покажем! Кад хоћеш да отвориш књигу а ти овако отварај! Видиш! Ово су корице, ово је полеђина књиге. Полеђина ти мора бити увек с леве стране. Дела, намести !

Ја наместих.