Учитељ

194 РУСОВЉЕВА ПЕДАГОГИКА

ликом, који је још већу драж добио тим, што је искићен налик на роман. С тога ми и не оцењујемо Русовљев начин излагања, с научнога гледишта; него испитујемо само његова научна начела, која су у том делу изложена. Ну ми не можемо усвојити његов чисто емпиристимни метод, јер ми ве у педагогици придржавамо више философскога. метода, по ком се полази од утврђених начела, па. се према њима, удешава само васпитавање.

"Ну сама природа не може да постави углед ни за педагошку телеологију. Човек има вољу, и то релативно слободну вољу; он ради по сопственим побудама и бори се кров цео живот против природе, која нема воље, и то није бескорисна борба, како би Русо хтео: човек побеђује природу и влада над њом, — и на том се оснива културни напредак човечанства. „Природа као таква није никад овлашћени законодавац за васпитне смерове, али јесте за средства. Треба природнога човека изменити, а по што то може бити само природним законима, то треба природу нападати њеним сопственим оружјем“.:) Па шта је управо тако звани природни задатак човеков“ Шта је задатак васпитања код Русоа Један пут је задатак срећан живот — по идеалу Стоика и Епикурејаца у исто време (наслањајући се нарочито на Монтења), а други пут је врлина. Који од тих задатака одговара природи 2 Ни један; јер се у природном стању срећа налази врло ретко, и с те стране бисмо имали узрока, да се према природи понашамо више песимистично, него оптимистично; а што се тиче врлине, она је у природном стању немогућна, јер ту и нема правога друштва, него има, можда, само саобраћаја, — а без друштвених односа немогућан је постанак и рад врлине. Није потребно да пратимо даље последице; довољно је само да подсетимо, да. Русо и при том природном одре-

') 5:оу, Епсусторафе стр. 103.