Учитељ

РУСОВЉЕВА ПЕДАГОГИКА 195

ђењу сматра као највиши задатак добар живот. А овај задатак није дала сама, природа, јер у њој не налазимо -нигде остварен идеал доброга, за којим би човечанство тежило; него налазимо, напротив, да се природа равнодушно понаша према моралном поретку, јер она поступа подједнако према свима својим створовима. Може се рећи, да је борба за живот природна, али ни "један разуман човек неће одобрити тај егоизам, ни један неће наћи, да је он добар. — Врлина је извесно задатак васпитања, који и Русо признаје; али то није природни циљ, него етични. Природа је, дакле у том погледу код Русоа само неодређен појам.

Ну друкчије стоји природа у педагошкој методологији ; јер она нам даје потребна средства за телесни и духовни развитак; а тим што је тражио и одредио згодна средства, Русо је стекао велику заслугу за педагогику. — Његов потпуно оправдан, прост начин живљења и чврстање, правилно уређено гимнастичко вежбање органа за кретање (нарочито с помоћу рада), вежбање чула (нарочито с помоћу опажања и цртања) и органа говора (с помоћу правилнога, јаснога и лепога говорења и певања): то беху његови потпуно основани захтеви у педагошкој диететици (у којој се највише придржавао Лока). Само се не могу одобрити његови претерани захтеви, који се тичу чврстања.

При непосредном васпитању наглашује Русо обравовање харантера на супрот самом знању, захтева највећу слободу за васпитаника, и да се узме у обзир његова индивидуалност, а одбацује све друге казне, осим тако званих природних казна, које и нису педагошке казне. Као васпитач у Лиону покушао је он да практично изведе ова, начела још 1740. године. Али он је при непосредном васпитању изоставио једно врло важно средство, а то је: дружење с људима, нарочито дружење са својим другарима; с тога његов Емил не може да разуме човечја стања и осећања и не може их усвојити ни у садашњости, ни у

' 18%