Учитељ

НАДМЕТАЊЕ КАО ВАСПИТНИ ПРИНЦИП 443

тек у борби постала видљива. Али и владаоци и народи често изгубе из вида скромне и мирне великане, којима васпитање није развило активне способности за борбу и утакмицу, него их је оставило да великим духом, буду мали својом социјалном улогом. Ж

Надметање није само корисно, оно је и неопходно. У почетку школовања интелектуални мотиви још се не јављају. Деца не знаду непосредну личну корист учења, још мање користи које, као учени, могу чинити друштву, а најмање помишљају на узвишени циљ тражења истине. Једино су осећања што их могу побудити на рад или одвра-' тити од њега, и та су осећања више лична но социјална. Дете учи, бојећи се казне родитељске и учитељске, јер жења за сазнањем не може никад потпуно победити мржњу на тешке почетке учења. Тек доцније љубав према родитељима и наставнику има своје место у групи мотива за учење. Али живот у школи врши известан благотворан утицај на ђачко учење. Ту, у средини својих другова, под непрекидним надзором наставниковим, ученик се и нехотице предаје раду који се од њега тражи, а који врше његови другови с лева и десна, напред и назад. Та заједност дужности, то другарско напрезање и једнакосту раду измирује децу са тешкоћама учења. Као што општа несрећа теши људе, тако-и заједнички напор провредњује и лењивце. Школски живот намеће обавезе, али их намеће тако, да се дечји дух не може бунити против њих. И она иста деца. која појединце тешко приступају сталном, правилном учењу; ови немирни елементи који злоупотребљавају стрпљење својих родитеља, постају у школиној атмосфери уредни и пажљиви ученици. И ако други мотиви нису довољни, ту је надметање које их добро замењује, док они не ојачају. Наставник издваја вредну и даровиту децу и ставља их на углед њиховим друговима. То врло много помаже, јер није друго до настављање надметања