Учитељ

444 НАДМЕТАЊЕ КАО ВАСПИТНИ ПРИНЦИП

које се и ван школе врши међу децом. Није једино завист што руководи ово надметање: оно је често проба способности, тежња да се развије снага, очекивање наставникове љубави и жеља да се друг који је мио достигне. Нарочито за спору и неосетљиву децу надметање може имати велике користи. Не да стигну прве, него да неостану последњи, лењи ученици напрежу своју снагу, савлађују лењост и постижу колики толики успех. Бојазан од подсмеха другарског, жеља да, се не изостане из њихова, круга, често побуди вољу к учењу и у ученика којима друга средства нису помогла. Умор је мањи кад се има што ближи циљ: достићи свог друга. Напрезање се јавља поступно; ученик више мисли на посао, а мање на његову тешкоћу, а први је услов да посао буде лак, не мислити да је тежак.

ж ж ж

Слабе стране надметања у школиг Оно их без сумње има, тим пре, што принципи ове врсте захтевају веома пажљиву примену. У првом реду, надметање може постати неумерено радом и сувише ревносних наставника. Деца у школи уче за исто време иста учења, ма. да готово свако од њих има нарочите диспозиције за извесна знања или вештине. У основном школовању то се слабије осећа; у гимназиском чини огромне сметње сувременој настави. Свака школа има своје одличне математичаре, своје љубитеље литерарне историје и теорије, ђаке даровите у изучавању језика — живих или мртвих, своје ревносне природњаке и т. п. Једни јаче памте, други правилније пресуђују, трећи имају јаку моћ посматрања конкретних предмета, док се поједини истичу способношћу спекулације, па чак и уметничког посматрања и опажања. На жалост, школа данас нема јаке узајамности: њом не влада један општи дух. Наставнике у огромној већини не руководе исти принципи, и сваки од њих тражи подједнак успех од свих ђака, без обзира на њихов специјалан дар.