Учитељ

НАДМЕТАЊЕ КАО ВАСПИТНИ ПРИНЦИП 445

УНА пази

Даље, ни само развиће дечје није једнако. Извесна, деца зачуђавају васпитача, у раном детињству, својом лаком сватљивошћу, брзим памћењем, правилним резоновањем или оштром уочљивошћу. Доцније напредовање застане и од ванредног дечка постане обичан ђак. У друге деце процес је спорији: за њих треба више времена, већи узраст и мања количина знања у почетку. Они су као велика дрва којима за растење треба више времена, али за то су јача и снажнија кад достигну до извесне тачке напредовања. То многи наставници занемарују, и, хотећи изазвати прерано снагу ума, чине више штете но користи. Тада надметање постаје опасно, јер гони децу да узалудно и бесплодно кушају своју способност. И кад силе нису довољне да се данас постигне успех, који ће доцније без по муке бити постигнут, није једино умни умор ресултат таквог напрезања. Ту је сем тога још и разочарање и неверовање у своју снагу, које оставља пустош у осећањима честите деце. Такви ученици рано познаду непријатности живота, рано искапе ону чашу жучи коју иште чаша меда, као што песник каже. Ваљан наставник пазиће на те околности и руковаће надметањем као вешт занатлија својим често опасним алатом. Ко зна да загледа у дечју душу, ко уме да одмери количину знања, потребну за поједине ученике, њему ће надметање помоћи да брзе умери а споре колико треба убрза, водећи непрекидно рачун о индивидуалним разликама.

ж

Најчешћа је замерка надметању, да оно развија лоша. осећања. Вели се, да оно у победилаца развија охолости сујету а у побеђених мржњу и завист. Замерка је међу тим неоправдана. Успех доноси задовољство ономе који га, је постигао, па било то у школи или у животу. Ово задовољство има своје ступње,и може бити у складу с моралним осећањима, или супротно њима. Пре свега, не може бити моралног осећања где нема љубави према себи. И