Учитељ

_ ИЛИ ЗАРАЗНИМ ОСПАМА У ШКОЛИ 463

валамљење крављих богиња поврати се опет и обавезно каламљење би уведено у многим земљама на ОНЕ РВ (у Баварској 1807, Прајској 1810, у Данској 1830 и т. д.). Услед овога зараза богиња знатно опадаше и за неколико година готово нестаде. Али овако је стање трајало само неко кратко време.

Требало је још доста разочарања и жртава, док се није увидела права вредност каламљења. Већ при крају П деценијума овог столећа јавише се богиње на много места и то као заразе. Истина да ове заразе не бејаху онако страшне као некада,-али се приметило да међу богињавима има доста и каламљених. Ово је било довољно да изазове сумњу у трајну вредност калемљења. Џенер и заступници калемљења крављих богиња место да признају, да калемљење штити само неко време упорно одбијају све замерке каламљењу. За време доцнијих зараза, које су ПГ деценија после смрти Џенерове (1828) владале по Европи, све је се више долазило до уверења да заштитно дејство каламљења не траје целог века, као што је Џенер мислио, већ само неко време — у средњу руку !0 година. Као год што неко, ко је прележао праве богиње, није сигуран целог века да их више неће добити, исто тако и каламљење није у стању да нас заштити целог живота од богиња. Од туда се с пуним правом захтевало, да се после неког извесног броја година људи понова калеме, не би ли се тако за увек сачували од правих богиња и ово је заиста већ у почетку ГУ деценијума уведено у многим државама а обавезно најпре у појединим војскама. Искуство, које се у овом погледу добило било је само у прилог поновног каламљења; јер се показало, да је заштитна моћ услед поновног каламљења много већа. Врло су ретки случајеви, да се неко, ко је понова каламљен разболе од великих богиња а смртни случајеви код понова каламљених долазе у изузетке. На

Ну и ако се на делу показало благодетно дејство каламљења, крављих богиња у свима оним земљама, у којима је уведено обавезно и поновно каламљење, опет противници каламљења нису мировали. Кад нису имали друге разлоге да изнесу противу каламљења устајали су противу обавезног каламљења ; јер се тиме, по њиховом мишљењу вређала лична слобода, заборављајући, да држава има и права и дужности жртвовати интересе појединаца општем добру. Сем тога противници. каламљења износили су, ма да нису имали сигурних доказа, да се преношењем маје с детета на дете, могу пренети и многе болеста као: туберкулоза, сифилис и др. Да би се једном увидило, колико су оправдани ови нападаји противника каламљења, Џенерова је отаџбина и опет била прва, која је питање о каламљењу изнела