Учитељ

490 ЗАБАВА И ПОУКА

према оном послу који радимо, није могао задобити чак ни за се љубави. Ево, кунем се свим на свету: покушавао сам да га заволем, па ништа. И ко да га воли кад је био вечито натмурен; никад не видесмо осмејка његова; никад се не насмеја и не нашали с нама; вечито се издирао на сваког; за сваку ситницу частио нас је батинама.... Онај мукли говор његов звонио ми је у ушима као глас напуклог звона: уимаћете одавде и довде. Ко ми не научи добро биће бијен !«“....

И тукао нас је као волове у купусу. Тукао нас је за све; управо, једина казна и беше батина у његовој школи.

Па, опет, било је нешто чим је он изјављивао своју милошту. То је било једно мало парче хартије — једна осмина табака — на којој је он својом руком написао: » Отличије«“ томе и томе ђаку за отлично учење и владање за месец тај и тај даје се ово отличије.

То је била једина милошта његова и ми смо је примали, и ако ју је он предавао онако исто натмурено и суво као кад буботке дели....

Такав је био мој учитељ. Грешна ми душа, али ја мрзим њега; мрзим и на саму успомену његову !... Та њему имам да захвалим за први осећај неправде !...

Мени се чини да се тад нешто преврнуло у мени, да сам тада од детета постао човек, да сам од тога доба почео осећати ту болест, неправду, која гуши човечанство, болест која сарањује младост, идеале.... све!...

Ево покушаћу да опишем то. То је врло важан догађај у моме животу; управо, од тога дана почео сам сазнавати за горчину живота која је после ишла уза ме као сенка, час пред мном а час за мном, и пратила ме и допратила ево и довде, а сигуран сам да ће ме пратити и до . самртничке постеље. |

Било је то крајем маја те исте године. Учитељ Лаза оде неким послом на неколико дана у Београд, а оста, г. Јеврем да надгледа и нашу школу. Пред полазак нареди