Учитељ

ЗАБАВА И ПОУКА | | 491

нам да испишемо нека „упражненија“ из српског јазика, и кад он дође да му то предамо.

Оде он а ми весели, Боже, весели као да нам је на души лежао. Г. Јеврем дође у школу, нареди да рачунамо нешто, па оде опет у своју школу, пошто нам препоручи да будемо мирни.

Тај смо се дан баш провели. Ја, сам био весео као да сам нешто добио. Кад сам дошао кући, седнем одмах и напишем „упражненије“, да бих скинуо и ту једину бригу, која би ме сећала на учитеља, па да весело проведем оно дана до његовог доласка, јер нисмо знали кад ће доћи.

„Упражненије«“ метнем у свој сандук, који нисам никад закључавао, па ведар и весео полетим на игру. Играо сам, певао и скакао до миле воље, као да сам знао да ће ми то загорчати први дани после доласка учитељева.

Прођоше три — четири дана — њега нема. Освану и пети. Ми ђаци нагађамо: шта ли то може бити:,

— Доћи ће сутра.

— Не ће него прекосутра.

— Још данас ето њега — рече један.

А мене нешто проледи. Нисам га се бојао: лекцију сам знао, „упражненије“ написао, знао сам на памет све књиге из којих смо те године учили, па опет... било ми је нешто тешко кад помислим, да ћу опет слушати онај промукли глас и оно суво кашљуцање....

Кад после подне 'уђосмо у школу а тек се зачу ону ходнику. Неста живота на нашим лицима. Мени сину кроз главу као усијана летка: нисам понео „упражненије“...

Он уђе у школу кашљући, поцрнео као земља.

— Молитву! — рече.

Један очита молитву.

Он седе, узе прозивку и прозва нас. Онда се диже, приђе скамијама и поче питати:

— Јеси донео „упражненије

— Нисам, молим, господине — рече Светозар Крстић.