Учитељ

« ЗАБАВА И ПОУКА 493

– Иди и из његовог сандука доневи „упражненије“. Тодор оде, а 'он остави мене и оде питати друге...

ж

Врали се Тодор празних руку.

— Нема — вели.

— Како нема — питам ја.

__ Нема тако, ниси га ни написао! — рече он влобно.

Ја планух. .

___'Та како нема кад ено га на врх књига на плавој хартији!

—- Нема тамо никакве плаве хартије! — вели Тодор

а из очију му вири радост што ћу бити бијен.

Шолом завлада тајац. Учитељ, који беше сео, диже се.

— Па што лажеш' — упита ме.

— Не лажем, господине.

— Лажеш, бре!

— Не лажем! Написао сам га онога дана још кад сте отишли. а

— Па камо:

— Код куће је.

— Па је ли тражио па нема.

Мени ударише сузе.

— Он мене мрзи, господине! Пустите ме с. па ћу

га донети. Он нарочито није хтео донети !

== ЈА. _ да те њустим да пишеш !... Не ћу да пустим.

Морам ја лаж казнити !.... А што те мрзи право има: лажова треба мрзити!...

— Ја сам написао! — рекох не знајући шта друго да кажем. Е

— Изиђи овамо!

Ја сам био кажњаван: добијем шамар, пацку по рукама, али ме никад нису батинали; па кад он то рече мени се окрете школа око главе.