Учитељ

494 ЗАБАВА МИ ПОУКА

Изидох из скамије, клекох и обгрлих ноге учитељеве.

— Пусти ме кући, господине, да сам донесем !

— Најпре да искусиш за лаж! — рече он. — Доле чакшире! Матија, узми штап...

Не знам али ми се чини као да ће да ме стрељају... Обнезнаних се....

Али први ударац освести ме... У мени се нешто преврте. Нису ме батине болеле; могао ме је сећи на парам парче; заболи ме љута неправда. 1

— Осам.... девет,... десет.... Но! Јеси ли написао 2

— Јесам! |

· — Удри!....

Опет десет.

— Ово је неки зликовац! — цикну учитељ. — Ни сузе ни кајања !

Мени дође да му нешто рекнем, али да му рекнем па. да му памет стане. И рекох, онако лежећи, погледавши му право у очи:

— Ако ко треба да се каје, онда ти треба. Ти си огрешио душу!

= Још десет! — цикну он.

И ударише.

Ја се искретох поребарке, погледах му право у очи па рекох:

— Ама убиј ти мене! Ја нисам лагао ја сам написао »упражненије«.

— Написао 7!

— Написао !

— И тврдиш2%.

— Тврдим!

— Иди, донеси !

— Не ћу сам. Нек пође који са мном.

Он одреди двојицу. -