Учитељ

496 ЗАБАВА И ПОУКА

тужним обећањима, и његово певање било би просто рецитирање стихова узбурканим гласом без икакве вредности.

Јотп један прилог овом мишљењу Човек, који губи за навек милог и драгог, за извесно време чини пошту сенима његовим уздрживањем од свега, што раздрагава. Приморавати га да друкчије ради, па био то ђак или др. значило би: тиранисати душу његову, рушити част успомени — сени милог му покојника — а то дира, боли! То учитељ не треба и не сме да чини. Оног, првог разлога ваља се држати из педагошких обзира, а овог другог и из социјално-хришћанског. Још нешто овде изавзва нашу пажњу, а на име: зашто нам се Тодор сам придружио у певању цркв. песама! Ни на крај памети да поласкам себи, да је то учинило моје саучешће и ФилосоФирање у оно неколико речи, што сам му их изговорио ради утехе. Мислим, да је то пијетизам народни према цркв. песмама. И то треба поштовати !

Утицај добре лектире за децу. Школа ми беше ван села, код манастира св. Илије (у Љуберађи), па за то деца у подне никад нису ишла кући, а страна (из др. пет селај ни вечером, кад је рђаво време, нарочито зими. Њих беше 54. Соба у којој су ручавали, и ако беше прилично пространа, опет за толики број деце била је тескобна. Пред Божић беше тако гадно време, да је било тешко и гледати напоље, а камо ли ићи. Деца пак, навикнута домаћим животом, нису марила, беху и вољна да се и играју. То сам забранио, не толико бојећи се њихова здравља, јер неколико часова на лошем времену, цвеће је према годинама, које проведу-по шуми за козама; него ради чистоте и рада у школи. Поред све строгости резултат моје забране бејаше врло мршав, а велика досада расправљајући сваки час а ову а ону њихову детињарију. Најпосле договорисмо се. да се на оваком времену заједно занимамо чиме год у соби или у школи, да читамо какве лепе приче из.мојих књига. Учионица беше за то подеснија, па у њој и отпочесмо. У самом почетку саопштим им, да ове приче може слушати ко хоће; а ко неће, и не мора. Ко воли, нека гледа да нам труд не буде узалудан, нека пази и памти. Без сумње да их је било који би се радије брчкали на снегу и киши, "него ли нешто, мимо њихових књига, ново научити; али опет сви пристадоше. Читао сам разне приче из дечјих књига, описе места из „Голуба“ и, у опште узевши, деца су ове ствари брже схваћала и примала но оно, што смо као обавезно изучавали. Опет, од свега