Учитељ

590 ЗАБАВА И ПОУКА ]

|

Или њене вреле руке које ме опекоше додиром, шта. ли.... тек ја дођох к себи....

— Бежи! виче она.

— Не ћу! — рекох.

— Бежи, убиће. те!

— Не ћу, па да бих погинуо !

Отац бахну на врата баш кад сам ове речи изговорио. Он носаше у руци неодељану држаљицу што се сушила, под настрешницом од амбара. Он је диже на ме....

Мајка притрча и ухвати га за руку:

— Не, по Богу да си брат! Зар своје дете ј

А мени дође да погинем. Сад, у овом тренутку, зажалио бих више цигару дувана него онда живот, па рекох матери:

— Пусти га нек убије лажова !

— Јест, хоћу да убијем!

___ ЈА убиј! Кад мислиш да сам лажов убиј ме! Кад "ми ти не верујеш ја се другом не ћу правдати !....

Онда ме полише сузе и стадох јецати.

Отац спусти руку.

— Како да те не убијем кад си скривиог — рече а глас му беш много мекши него у почетку. | -

Мени се чини да нас, одрасле људе, деца, најбоље познају. Нико не уме завирити у душу човеку који заповеда, као што то дете може родитељу или учитељу. Људи то нису кадри. Можеш се пред човеком направити љутит и уплашити га; али дете не можеш преварити, оно позна, да ти ниси љут.

Сам глас, којим ми је отац говорио, речитије је говорио од речи његових. У томе гласу видио сам прекор који је сам себи чинио, прекор који му је говорио: О шта ја хтедох учинити од свога рођеног дета.

И то ме расплака још више. Једва сам могао говорити, једва сам кадар био казати, управо поновити оно · што му већ бејах казао.

.