Учитељ

ОМЕР ВАСПИТАЊА 623

природу, такву каква је, па макар се показали и неки недостаци. Не, над човечјом природом треба поставити један виши смер, који би свако признао и који би свачије силе подстицао, подигао лењивце и читав народ одводио све на више и на више. Етика треба да покаже један такав идеал, а појединцу и целини остаје задатак, да му се што ближе прикучи.

Нису добра по себи знања, удобности и спољашња, дела, већ једина добра воља. И та воља мора бити сопствена воља дотичне личности, мора произаћи из увиђања, апсолутно обавезне вредности моралних идеја. Хербартова. етика развија пет таквих идеја: идеја унутрашње слободе, идеја јаке воље, идеја доброте, идеја права и идеја правичности. Идеја унутрашње слободе значи сагласност воље са практичним увиђањем. Овој мора тачно одговарати свака поједина воља и извршивати што она одређује. Идеја јаке воље захтева многостраност, јачину и концентрацију, напредак воље. Идеја, доброте изражена је у некористољубивом учешћу у туђем добру. Идеја права кулминује у захтеву, да треба избегавати спор. Најзад, идеја правичности тражи, да се правично накнади међу људма свако добро и зло. Идеје те спојене у јединству свести чине у скупу идеал личности. Овај је дакле сложен из извесног броја узор воља, које имају апсолутну вредност, независну од сваке тежње. Покажу ли се те идеје у једном човеку, и то не само спорадично, већ у сваком његовом душевном стању, владају ли оне његовим начелима и радњама, као видљивим изразима тих начела, онда нам такав човек представља идеал личности. Он нам се у свакој прилици, у свакој животној ситуацији приказује као један и исти карактеран човек. Где је таква стална сагласност личности, развијен човечји душевни живот, у којем превлађује ум, племенитост, лепота и морал — у којем у опште триумФује логичка, естетичка и морална акција над простом