Учитељ

>

629 СМЕР ВАСПИТАЊА

већ одавно расуђује, то је познато. И код детета се буди морално суђење врло радо. По тим суђењима сазнаје човек шта треба да чини, и ако му за целог живота тама крије сазнање свог сопственог бића. Познато је, да су та суђења различита. Етика је задоста одговорила свом задатку већ тиме, кад суђења, што их у искуству налазимо, сведе на извесне групе или на елементарна суђења, кад покаже унутрашњу везу појединим деловима елементарних суђења. Њој је више смер да покаже него да докаже, а потпуно нас може задовољити онда, кад успе да на логичко-синтетички начин од замишљених, претпостављених односа, воља, доспе у облику пресуда до узор слика моралне вредности, и на тој основи одреди највиши задатак духовног живота: реалисање етичких идеја. |

Због идеалног карактера свог та ће етика привлачити

себи пре свега васпитаче. И заиста, она неће изневерити

васпитача кад треба да му се означи један моралан идеал, који ће му лебдити пред очима као највиши васпитни смер, који треба да постигне са својим васпитаницима. Ако се неко у тражењу највишег васпитног смера заустави код човечје природе, може једино рећи да ову треба што обилније, лепше и савршеније развити. Задатак је ту врло опште природе и сићушан. У етичком разматрању не смемо се толико везати за психичке услове, јер се може лако десити, да се у захтевима не кренемо из граница, које су положене у природи човечјој. Ту је сваки напредак немогућан, јер напредак претпоставља један идеал — да богме, не изван човечје моћи и тежње, не какав трансцеденталан идеал, ну ипак такав, који отвара појединцу и целини бескрајно поље моралног напретка, на коме појединци и народи непрестано одмичу напред, неки брже и свесније неки опет спорије, и то не без великог напора, не без самопрегоревања и тешког рада. Етички идеал је независан од психолошког сазнања ако је и ово потребно. То није никакав идеал кад се на пр. каже: развијај човечју