Учитељ

ОМЕР ВАСПИТАЊА 621

опасан, јавио се он ма у каквоме облику. Отуд излази да се васпитање не може послужити ни којом етичком системом, која заступа еудемонизам, било то отворено или скривено. С њим је спојен пуки утилитаризам, који суверенски презире све што није непосредно корисно и употребљиво. С тога повлачи он за собом опасност, да мало по мало нестане сваке идеалне тежње те да настане општа зачмалост, која онеспособљава како друштво тако и појединца за свако више одушевљење, која онемогућава свако образовање чистог и моралног карактера, која сасвим мути поглед за идеале лепога и доброга.

И тако васпитач не треба ни мало да двоуми, и ако само хоће да постави себи какав идеалан смер да се обрати једино на такву етику, која не налази вредност моралне тежње у предмету на који се она односи, већ у облику њеном и у осећању, у вољи самој. Ово идеално становиште чисто је изражено у Хербартовој етичкој системи, која је разрађена на Кантовој основи као наука о етичким идејама. У тој етици нема места никаквом релативном суђењу, т. ј. у њој се не суди о вољи с обзиром на какву год последицу, на какав год успех. И сами противници те етике не могу да јој ускрате своје признање. Јер, веле противници, етика, која је израђена са чистом преданошћу ка природи њених проблема, која поставља лепоту морала као нешто највише и најузвишеније, најплеменитије и најнежније; етика, која као и Платонова не може да појми да је ико кадар да пред том лепотом не застане са дубоким усхићењем и узбуђењем; која налази да је сасвим појмљиво | што таквој лепоти свако одаје апсолутно, безусловно одобравање — таква ће етика вазда привлачити и придобијати истинске етичке духове поред свих диференција у излагању и поред свих дивергенција у основним начелима. Она је уз то сасвим реалистична, јер се наслања на Факта, на суђење о вољи. Не знамо колико је протекло времена, док човечанство није почело да морално суди. Ну, да оно