Учитељ

620 СМЕР ВАСПИТАЊА

другим тежило већ да задовољи своје прохтеве и да ласка свом самољубљу. Сваки принцип корисности у етици осуђиваше он и жигосаше таком жестином, да се за дуго није ни један философ усудио да стави еудемонизам за етички принцип. Пре Канта није нико тако одређено означио добру вољу, ваљану тежњу као једино добро достојно човека. Он учини то у познатој изреци: ништа се у опште на свету не може замислити што би се могло узети као добро без икаква обзира, осим једине добре воље“. Ни људи, као Сократес и Плато са правилном моралном свешћу, не могоше се узвисити до разматрања и суђења о вољи самој за се, без икаквог односа према каквом објекту. Па и само хришћанство,') које по својој суштини тражи вредност човекову у таквом осећању и вољи, ни оно се није могло очувати од еудемонистичких додатака, и Хришћанска, црква потону мало по мало у еудемонизму. Евангеличка, наука иде опет правце ка осећању, вољи; она не тражи добро у делима, у раду, у спољашњем појаву — као што је то чинио стари век — већ га тражи дубље: у чистоћи и светињи срца. Она нам представља неминовну реакцију; јер хришћанска заједница оклизнула је полако низбрдицом еудемонизма, и што се католичка црква више изопачавала, показивао се и он под плаштом религијске мистерије у све то суровијем и неморалнијем облику, као што је то свуда случај. Као што израиљћанска заповест вели: поштуј оца свог и матер своју да дуго и срећно поживиш на земљи — тако хоће и црква да мотивима награде и казне замени силу, која — бар на моралном пољу — припада једино идејама. . |

Кант нам је свратио пажњу на то. Савладавши науку о корисноме ступио је он у ред највећих добротвора, човечанства. Он је јасно показао, да је еудемонизам врло

1) Мислим да је читаоцу јасно, да ово говори ревносан члан Евангеличке цркве. : ; ђ Прев.