Учитељ

СМЕР ВАСПИТАЊА 619

ција. Он може дакле прихватити само такву етику, која је кадра да снажи моралне силе, која поставља такав идеал, за којим се може тежити, који се може остварити.

Ту је васпитачу диван путовођа Кант. Он одбацује све обзире на нашу срећу, и тражи да се добро чини само по дужности; шта више, њему су особито моралне неугодности, што нас сналазе услед учињеног добра.

Кант је извео питање на прави пут нагласивши осећање и вољу као објект моралног суђења, не тражећи добро у некој ствари — као што то чине еудемонисте већ у разумној врлини која сама у себи носи своју награду. Етика се по њему оснива на аутономном човечјем уму, који се према чулности нашој јавља као категорички императив. Заузевши у етици тако високо становиште постао је Кант реФорматором немачког народног духа, те је у томе раван Лутеру. Савременици Кантови сагласно причају о томе, како су његови списи били од огромног утицаја. После дуге зачмалости проструја духове свежи дах моралног одушевљења и неумитна строгост, којом Кант просто и јасно заступаше захтеве моралног закона против сваке себичности, суровости и унутрашње покварености. На тај начин пробуди он моралну свест и даде моралности унутрашњег ослонца. Његовим моралним реформама може Пруска да, благодари за свој напредак; без ригорозности Кантове етике — да наведемо само један пример — не може се замислити неумитно чиновништво, које се, и покрај оскудних доходака, сасвим предаје у службу држави. Управо је чудновато, и служи Канту на част, што је тако јасно упознао апсолутну лепоту и безусловну вредност доброга, и што је исту тако одрешито и одлучно проповедао у времену, кад је — с малим изузетком — превлађивала максима: пафигае сопојмепјег угуеге, и: зишп ше аиаегеге. Као што је Сократес устао против софиста, тадашњих лажних проповедника морала, тако је и Кант скинуо образину лицемерству, које под видом поштења није ни за чим