Учитељ

2 РАСПРАВЕ И ЧЛАНЦИ

поставити потоњу поступну размеру, низ аналогија, да се педагогика односи према педагогији, као граматика према говору, као логика према мишљењу, поетика према поесији, естетика према уметничкој творби као наука према, уметности, као теорија према пракси. Овамо бисмо могли унети све, што се уопће поставља као разлика међу на= уком и уметношћу, теоријом и праксом, упуотвом и вршењем, међу мишљењем и искуством — емпиријом; тако на пример, да се све знање оснива на искуству, да је као за уметност тако и за васпитнички рад потребан нарочити дар и да дух од природе обдарен за ту струку претиче духове, који имају само школовање без дара. Исто тако као и при уметности, тако и овде, поред природне способности зависи много и од угледа, које човек буде упознао у својем искуству. Као што велики уметник једино примером утиче на ученике и ствара своју школу, таком сваки добар учитељ утиче на развитак исте способности у својих ђака, и свак од нас зна, колико је добио, колико се користио од својега учитеља и у педагошкој спреми, па шта више по том мерилу, по педагошкој способности; степенујемо и ценимо своје учитеље. То је гледиште у педагогији — пракси — примењено. Само посматрати па онда подражавати добра учитеља, главна је ту девиза. Тако се човек учи учити, а то постизава у толико боље у колико се више вежбао. Ту је од велике важности, да то, што је човек непрестано посматрао и за што има способности и сам једном истински прихвати, сам на то руку „положи,“ сам „гради“; а тога ради и постоје практичка, вежбања, као упути за почетнички рад учитељски. Вежбање, то јест понављање истог процеса, у околностима, иначе једнаким, у сваком раду даје окретност, лакост, веће пи веће савршенство и мајсторство; вежбање је то што садржи изворе и тајну тако зване праксе. Ко је више учио, умеће боље учити, а учитељ као и говорник, лекар, умет-

5