Учитељ

ОДНОС ПЕДАГОГИКЕ ПРЕМА ОСТАЛИМ НАУКАМА 3

ник, упућује на потврђену праксу, као доказ вредности и способности своје.

Тако смо истакли она три значајна смера, по којима се шири, савршава и узноси свако практичко занимање : способност, углед и вежбање. Они су практичару довољни и ничим другим не могу бити замењени. А ипак поред њих не престајемо обделавати теорију, која има не само своју самосталну вредност као знање, већ и практичару, особито почетнику, из основа помаже, пружа му светлости на власну струку и подиже га на извесну висину. При целокупној значајности, коју имају како способност тако углед и вежбање, ако се тиче тога изучити други језик или уопће говорити, ипак нећемо престати обделавати граматику, то јест, теорију самога говора, нећемо престати изучавати поетику, логику, естетику, као знанствене науке. А тако исто има и практички рад васпитнички своју власну теорију; план сваке школе садржи или претпоставља, извесну теорију, а тим је пре васпитачу дужност, занимајући се при обучавању теоријама толиких других наука, да обрати пажњу теорији своје власне струке. Ту теорију приправља само васпитање, па се у истом смислу може рећи, да је теорија известан ресултат целокупне досадашње праксе. Ако је сврха, користити се целокупним искуством, то иначе не можемо доспети, него прегледањем, сређењем и скраћењем свега тога мноштва посебних примера. Теорија је нешто слично свеопћем математичком обрасцу, који обухвата и решава неограничево много задатака,“ она је екстракт главних и основних црта искустава, нека абревнатура развучених свакодневних знања. Тим се теорија не поставља против праксе, већ на саму њезину основу, дакле уз њу; она је добит и плод праксе, а корист сваке од њих очевидно се појављује, кад сваку поставимо на своје

2 ђ - 8 # На пример, један од таквих образаца био би 5 == Пе Познато је,

да тај образац важи за безконачно много примера. 8 Ир.. . з 1“