Учитељ

54 ЗАБАВА И ПОУКА

ЗАЂАВА И ПОУКА

АВА СРЦА ') Саичица из учитељског живота ИЕ =

ПИШЕ

Мих. Сретеновић

„Где ко ниче, онде и обиче«“, тако нам песник каже..,. А и да нам није он то рекао, сви ми то срцем осећамо.

После растанка, сваки је од ученика, похитао своме милом крају, своме болећему, да старом оцу, или изнемоглој мајци весело кликне:

Хвала на труду вашему... Дошао је ред, да' жањете оно, што сте негда, сејали!...

Суза се сија, у оку родитељскоме! Срце од радости игра, у старачким грудима њиховим... Суве руке, што дрхћу, дижу и грле наду своју !... Пољупци, заливени сузама радости, падају на румена лица, младих српских учитеља...

Али, то је тако бивало код оних, који своје родитеље имађаху, који су били још толико сретни, да су имали коме тепати оне миле и свете речи: „Оче мој“!... и НО моја мила«!.. -Е

А ВИ О Миле, није тога блага имао... Он је те среће 'давно и 'давно лишен био. |

Па и опет није баш-тако!... Није Миле био баш самцит у свету. Било је једно, и то једино срце, које је само за њега куцало, које је жељно погледало и очекивало тај дан.

То срце, било је у грудима лепе Даре, 0 једног сирочета, унуке старе тета Маре.

Миле је одрастао с Даром.

У његовоме родноме месту, у једној од лепих окружних | вароши у Србији, које је Милу најмилије место било, била је његова Дара...

С почетка, као деца, како су им биле кућа уз кућу, играли су се и невино проводили дане милога детињства.

1 Штампа се као одломак.