Учитељ
#
350 РАСПРАВЕ И ЧЛАНЦИ
страма изађу 11. маја у поље с литијом, певајући црквене и световне песме! Та светковина светковала се овако:
Пре зоре искупи се силан свет у цркву и око ње, па кад се служба. отслужи, уреде се ђаци па с учитељима и свештеницима пођу напред 2 за. њима остали свет, најпре мушки па онда женске (противно данашљем реду). Неколико повећих ђака, обучени у стихаре, носили су упаљене чиране и рипиде и ишли напред, пред свима ђацима. а на извесном растојању у дугачком реду ђака носио је по један ђак малу икону ког свеца (са иконо-. става). Барјаке и велике иконе с иконостаса носили бу неки од одраслих за свештеницима, а за њима ишла је светина.
Ђаци су са учитељима и свештеницима певали црквене песме и тронар празника, а сами певали световне: химну Ћирила и Методија и химну султанову. -
Литија није смела ићи чаршијом, већ преко „уметоха» у поља, па обишав извесан крај поља ·-враћала се у подне цркви, па се онда разилазило кућама. Других церемонија није било ниги их је од Турака смело бити.
Маставници
"Ча Мита Николић беше стар човек, коме је онда могло бити 55 до 60 година. Био је мала раста, ни сувише дебео ни сувише мршав, црномањаст, пуних проседих бркова, густих и дугачких обрва које му падаху на црне, мутне очи, и проседе браде и косе. Браду и врат бријао је а тако исто и косу до пола главе, те је носио перчин. Глас му беше крупан, а говорио је полако.
На глави је носио тврду, високу, озго пљоснату — какве се онда носаху — црну шубару, а од одела носаше: под туром сукнене чакшире, зелен појас од американа и дугачко гуњче, а зими још и сукнено џубе, све то чивитом обојено. На ногама пак носаше плитке, доста тешке, потковане ципеле, и вунене беле чарапе. У рукама пак увек је држао крупне бројанице, које је непрестано прстима претурао, зрпо по зрно.
Многа су му деца била помрла те је био доста благе и мирне нарави. Ђаке је волео као своју децу, и учио их је како је знао и умео те их спрвмао да буду добри грађани. И успео је. Казне је над њима изрицао а други их је изршивао. Ретко ће се кад наљутити и онда истући ког ђака. Имађаше обичај, да често понавља речи: „сушти мандзер“ (исти, прави скот). То му је била сва псовка кад је неког ђака хтео да изгрди.
'Ча Мита није никакве школе свршавао, сем што је нешто мало учио код неког старинског даснала и неких попова у Лесковцу. Али опет, свакојако, оп је у оно време био «најучевнији“, кад је «Синод“ могао баш њега да узме за свога учитеља.
Плата му беше веома мала. У почетму је била само неколико стотина. чаршијских гроша на годину, и тек доцније претури 1000 гроша.
Сем ове платице, 'ча Мита није ништа више од „Синода» имао, и да му није било својих њива и винограда, које су му жена и деца, уз припомоћ већих ђака, обрађивали, мучно да би могао изаћи на крај. И опет је он с највећом вољом и енергијом вршио овај тешки и свети (а у оно време с правом се може рећи и најсветији) посао.
Свој посао је истински волео а школу није никада напуштао. И у цркву је био тачан, и ако се у оно време служба божја свршавала ноћу