Учитељ

ГРАЂА ЗА ИСТОРИЈУ НАШЕГ ШКОЛОВАЊ 391

(због Турака), и држао певницу уз припомоћ бата Ђорђа и повећих ђака. Умр'о је у децембру 1896.

Кућа му беше близу школе, у улици што води «метоху,, —

Друкчији беше бата Ђорђе Петровић. То је повисок, сувоњав човек, онда црвих бркова, смеђа лица, плавих и ватрених очију, а ређих и малих обрва. Једва да беше претурио тридесету годину. И он је браду бријао али није носио перчин. Теме му је сасвим голо, а осталу је косу шишао. Глас му је танак, а кад говори по мало шушка.

На глави је носио алев фес са дугачком, црном, свиленом кићанком. У опште, бата Ђорђе се је лешше носио од >ча Мите. Истина и он носаше онда чакшире, али чојане, а у место гуњчета, носио је ћурче, лисичином постављено. На ногама имађаше фине плитке ципеле и вуницом ишаране чарапе. О празницима паки благим данима носио јеи немачко одело од лепа бела шајка, а на ногама штифлетне.

Беше жустар и набусит; најмања ситница могла је утицати на њега. Ђаке није штедио, као 'ча Мита, и све је казне сам извршивао, а употребљавао их је од сваке руке. Сем сокачке псовке све је друге погрдне речи изговарао ђацима.

И он није никакве особите школе свршио, али је опет више учио од 'ча Мите. Био неко време учитељ по селима а после га «Синод» узе 38 помоћника У «"ча Митиној школи.“

И његова плата беше мала и незнатна, те је и он доста скучено живео.

И бата Ђорђе је био тачан у школи и цркви, и свој наставнички посао отправљао савесно.

Ни он није далеко од школе седео. Кућа му беше у „Хаџи-Цениној« улици, спрам старог, сада срушеног, турског сараја.“ —

Шта је пак најглавније, 'ча Мита и бата Ђорђе су се тако лепо живели и слагали (што је реткост код данашњих учитеља), да су скоро свагда, били заједно и у сваком друштву нераздвојни. Живот им је, тако рећи, био нерездвојен.

Они се никад нису пожалили на какве тешкоће, и ако их је и сувише било, нити опет на велики број ђака, којих је свагда било по цет до шест стотина у једној истој учионици. Овај ће број читаоцима изгледати невероватан али је тако било и то се порећи не може. Њих су већином по чаршији налазили и уписивали, идући од родитеља до родитеља, само да што више деце просвете и да истински послуже светој идеји, коју су гајили | први словенски учитељи и лросветитељи, Ћирило и Методије.

Џа и њих су волели и поштовали не само сви ђачки родитељи но и сви остали грађани. А и ко их не би волео, кад су они у оно време били све м сва! Свак је једва чекао да му дете научи бар толико, да може по нешто у дућану или у дому да забележи или израчуна. Ово је била највећа радост и највеће задовољство родитеља.

Маставми предмети.

У овој школи учило се у оно време само читање, рачунање, писање и цевање. Сем неких мадих прича о Богу и неколико молитава, о осталим

# На месту тог старог турског сараја данас постоји она величанствена гимнасија .