Учитељ

686 - ЗАБАВА ИП ПОУКА

Ти знаш, мила моја ико, са каком сам жељом очекивала онај дан, кад ћу се моћи назвати српска учитељица. Није то било толико мене ради, колико ради моје миле и добре маме. Ти сама најбоље знаш како се она тамо у Београду мучаше. Ти се сећаш свега тога, па знам да ниси заборавила ни ону моју радост, кад добих објаву да сам постављена за учитељицу у М. И ти си се сама емејала оној мојој, готово детињској радости, али ја сам се баш од срца радовала, управо само се је срце радовало, а ти внаш да никада нисам умела сакрити оно што ми срце осећа.

Сећам се и сада оних твојих речи:

— Их, како се радујеш, као да си добила Београд.

Не сећам се шта сам ти онда у оној радости одговорила, али сада после осам месеци, ја ти ево свечано изјављујем да волим више моје мило село, него тај твој озбиљни Београд... -

Чисто видим како си се напућила, пи готово чујем где ме грдиш: 5

— Луда, прави луда !...

Али немаш права мила моја. Ти си рођена у Београду, одрасла у Београду, и мислиш нигде се не може живети, него само у Београду... Ех, да ми је само да један пут видиш, да један пут осетиш милине и дражи мајскога јутра на селу, као ово ја сада... Ја верујем да би ти твоје назоре одмах изменила...

У једноме од твојих писама питаш ме како живим у селу, како са сељацима и сељанкама. Ти их називаш „простакушама, “

живим не може боље бити. Село ми је лепо, романтично, и нека те не зачуди ако једнога дана почнем писати стихове. Људи добри, школу цене и поштују, а кмет се о њој брине као о својој кући. Слушала сам да пије тако свуда, али код мене добро хвала Богу.

Са сељанкама, још боље. И ако су просте, по нашим назорима, ипак су добре и племените... Да те од куд Бог донесе четвртком после подне, застала би код мене пупу собу девојака из мога села. Седимо, јер тада немам школе, радимо и певамо. у

Ја свакој по неки почетак започнем. Некој вез, некој какву чипку и друго. Боже њихове радости. Па још нешто. Мој труд не остаје не награђен. Ни једна не дође празних