Учитељ

ПРОСВЕТНИ ЗАПИСИ ЕЛЕ

Енглеској неуморно ради на овој младој науци већ више година Јатез 5иПу. Тамо постоји и друштво за испитивање дечјег духа «Влћаћ Азвостаноп јог Спа 5еау.» Ово друштво има 5 одбора (огранака) у Лондону, Единбургу и т. д. Председник. лондонског одбора јесте БиПу. Да би се с једне стране изазвао код учитеља интерес за ову нову науку (о дечјој души) и да би се што боље упознали с њом, држе се у Комбриџу и Единбургу курсови о годишњим одморима за изучавање дечје психологије. У Север. Америци се највећма ради на овој новој научној грани, Збфапеу НаЏ-у припада највећа слава за њено увођење; још је он и највећи раденик на том пољу. Његов је помоћник Сагј Вагпез. Универзитети су центри, у којима се изучава дечја душа. Многа су друштва само у том циљу и основана. Чувено друштво «Хаџопај Едисабопај Аззостаноп» (Народно удружење за васпитање) има засебни одељак за изучавање ове науке. Као у Енглеској, тако и у Уједињеним северно-америчким државама, држе се на универзитетима у Чикагу, Филаделфији и др. курсеви о Феријама из дечје психологије за учитеље. Практични Американац овде ради са свом енергијом и темељитошћу.

Велика је важност за васпштну науку испитивање детета. Збамеу Наџ означује изучавање детета као основ екзактне педагогије. А чувени Ргеуег опет вели, да без изучавања развитка дечје душе не може се ни васпитна, наука и наставна вештина поставити на чврет основ. Италијански антрополог СОтцзерре Зеге1 тврди, да педагогија мора помагати већу вредност на испитивање дечје душе. 5Зишу вели, да највеће начело модерне науке о васпитању захтева, да се посматра спонтано кретање дечјег духа и да њено поступање пристаје с тим кретањем; за то треба за васпитаче да буде исихологија детета најважнији део целе психологије. Врло умесно примећује пи Американанац ОзКаг Слатап: да то, што учитељима недостаје, није нити ученост, нити метод, већ што веће познавање детета. Педагогија се до душе бави историјом васпитања, наставним методима и т. д., али није још довољно дете проучила; она је маље-више занимала с апстракцијом, названом «дете». |

У колико корача научно испитивање дечјег духовног живота, отпочето последњих деценија, у толико јасније излази на видик, да дете има своје властите начине за осећање, мишљење и хотење и да се не могу закони духовног живота у одраслих применити и на децу. Због тога мора и и у педагошкој психологији психологија детета да чини средишну тачку, а психологија одраслих треба овој да служи као допуна. Стваран, практичан облик психолошка настава за учитеље постиже најпре и највећма помоћу психологије детета. У овој свесци доносимо реферат о најновијем делу БуПи-а, које је не давно угледало света под насловом «испитивање детињства» и које обратило велику пажњу научног света.

ж

У више енглеских медецинских часописа објављивано је недавно предавање Х. Шарлтона Бастијана «о неким проблемима у погледу афазије и других сметња у говору». Та истраживања Бастијанова пробудила су у стручњачким круговима велику пажњу, па мислимо да ће интересовати и наше читаоце ако укратко испишемо посљедице тога истраживања. Бастијан узима да су у можданој маси четири центра која служе постанку гласовнога и писанога говора. Два центра мождана у задњим деловима јесу видни