Учитељ

КЊИЖЕВНОСТ 194

у њој треба да су чисте, и колико је потребна и важна ствар владање децом. О свему поменутом има у књизи лепих и корпених поука.

После овога је реч о дужностима управитеља. Његове су дужности двојаке: у школи и у школском одбору. У школи је на првом месту дужан да води надвор над учитељима, али тако, да им буде и друг и старешина. Говорећи о томе колико је важан његов положај, писац вели: «Ако је учитељ душа школи, онда је управитељ душа колегијуму учитељском.» (Стр. 103). Поред одржавања реда у опште и одређивања замене болесном учитељу, управитељ је дужан да сазива веће учитељско, на коме треба да буде договора и о настави и васпитању у опште. Веће треба да се састаје што чешће, најбоље сваке недеље. Писац је уверен «да би оваки месни и редовни састанци и договори могли много више да допринесу унапређењу школа и бољитку наставе, у нас, но и сами зборови учитељски». (Стр. 107). Управитељ је још дужан у школи да води бригу о књижници и училима, о вођењу преписке и чувању архиве, и о подношењу извештаја (месечног п годишњег) о стању школе.

У школскоме одбору пак дужности управитељеве дотичу се ових предмета: упис нових ученика, набавка школеких потреба, сазивање школског одбора, вођење записника, изостанци ученички, превођење у другу

школу и испис ученика. Говором о овим појединим радњама, где има лепих и корисних напомена, завршен је овај одељак.

У трећем је одељку реч о испитима и ручним радовима. Пошто је напоменуо да ће говорити о годишњим испитима, јер они су важнији од полугодишњих, они одлучују о преласку ученичком у старији разред и дају учитељу квалификацију, писап осуђује данашње и сувише површно држање испита. «Ово више није испит него Форма, а за прави испит требало би најмање дан, и то онде, где нема много ученика и много предмета». (Отр. 1 18). Испитивање пак од стране учитеља треба да је непристрасно (једнако понашање према свима ученицима), вешто (да ученици одмах разумеју питање) и часно и поштено (6. пр. без нарочито“ припремања деце за извесна питања). -

О давању награда на испитима различно се мисли. По једнима награде су корисне, а по другима — штетне. Писцу изгледа да «еве стоји до начина како се раздају награде.» (Стр. 122). По његовом мишлењу «одвише је потребно да давање награда буде непристрасно, правично"и да самл ученици суделују У досуђивању.» (Стр. 123). Како се нама пак чини, најбоље би било такво) васпитање, да свако дете заволе учење ради самог учења, без обзира на похвале и награде; али ако нису погодне прилике, да се код сваког детета посебице може развити љубав према раду |телесном и умном) ради самог рада, онда се морају употребити и срества као што су похвале и награде.

За тим писац говори о потреби ручних радова. «Да би се живело, у културноме свету, мора се- радити. Ко више ради и боље, он ће боље и живети. Нерад и неумешност сатире и народе и појединце.» (Отр. 126). И мало даље: «Зато одлучно тражимо данас: да се омладина васпитава п у практичноме раду». (Стр. 127). После тога писац говори о раду у радионици и о раду у градини. Ту има толико корисних а тако лепо исказаних мисли, да кад би то хтели овде да изнесемо пред читаоце, требало би